Tatjana Rašić, studentkinja Filozofskog fakulteta u Novom Sadu: Za prave vrijednosti, a ne površne promjene

Hapšenja studenata, naših kolega koje su deo priče od početka sa nama, koje su dijelile i dijele naš stav i emociju - to je kod nas budilo i želju za borbom. Neki od njih su nam pružili i znanje o organizovanju protesta, aktivizimu… Ne mogu da zamislim kako je njihovim porodicama. Tada sam shvatila da ovoj državi smetaju mladi, pametni, hrabri i sposobni ljudi

Jedan od najboljih poteza ovog protesta je da nijesmo dali da se neko zdvoji, da postoji iluzija vođe, da ne postoji taj jedan na kog možeš da udariš - ili da se sa njim uhvatiš u kolo

Teško je i nepravedno, na bilo koji način govoriti o ,,licima protesta“, od prvih novembarskih dana prošle godine u Srbiji. Od kada studentska mladost traži istinu i pravdu, kao jedini odgovor na stravičnu nesreću na željezničkoj stanici u Novom Sadu.

Tatjana Rašić je ipak jedno od onih imena koje smo u mjesecima za nama prepoznali kao ,,glas studenata u Srbiji“. Studentkinja Filozofskog fakulteta u Novom Sadu je tu, na ulici, barikadama, od prvog dana. Još više - prepoznata je kao jedna od onih studentkinja koje, pred licem medija i javnosti, jasno i prije svega - govori o vrijednostima. To je ono ,,igraj na loptu, ne na igrača“ što je i suština ovih protesta: potreba da se sistem mijenja iz korjena. I zbog toga su studenti u Srbiji došli do toga, da nakon svega nekoliko mjeseci protesta budu prepoznati kao vodeća snaga u zemlji.

Sa Tatjanom je bilo zadovoljstvo razgovarati o protestima, ulozi medija u svakodnevnom ,,ratu“ informacija i dezinformacija koje studentski pokret i borbu za promjene prate… Ali i o naučenim lekcijama i izazovima, koji nakon skoro godinu borbe, studente u Srbiji tek čekaju.

OMLADINA: Možeš li se, za početak, osvrnuti na period od recimo prije godinu - prije nego se tragedija u Novom Sadu i desila…? Kako si tada gledala na sopstveni aktivizam - i na aktivizam uopšte? 

RAŠIĆ: Kod nas je studentski aktivizam zaista počeo malo ranije. U smislu ,,Stava“ i čitave te ekipe organizovane grupe studenata koja se, pre svega, bavila studentskim pitanjima. Pa je prošle godine, negde krajem proleća, bila njihova borba za pravilne i pravične izbore za parlament na našem fakultetu. I to je dosta značilo da se neki deo studenata uključi u nekakvu priču o aktivizmu, još tada. Mada, u svakom slučaju - da mi je prošle godine neko rekao da se sve ovo dešava - da mi je neko rekao, ne bih verovala.

Prošle godine sam mislila da ću sada u ovo vreme braniti diplomski, završavati poslednje ispite, biti u čitavom haosu traženja posla… I sigurno ne bih mogla da poverujem, iako sam neko ko je često bio na ulici i na protestima i ranije, kod nas je to krenulo još od protesta protiv ,,Rio Tinta“ i to su bila neka od najvećih okupljanja poslednjih godina u Novom Sadu. Pa I oni decembarski izbori od pre nekoliko godina, kada su se studenti uključili u tu borbu protiv baš očiglednih neregularnosti. Tačno se sećam, nakon tih izbora sam bila na protestu u Beogradu i tada sam drugarici rekla: ,,Bože, koliko mladih ljudi“. 

To je bio neki prvi momenat kada sam primetila da se mladi ljudi uključuju aktivizam - i u politički život, generalno. Koliko god da smo, makar u početku, kao studentski pokret bežali od reči kao što su ,,politika“, ,,politizacija“, ,,politička populacija“, to je svakako u jednom momentu da se desi.

OMLADINA: Jesi li bila, na neki način, svjesna i pripremljena - koliko vas u javnosti i medijima čeka i podmetačina i lažnih vijesti i klopki… Da li je izvodljivo izbjeći uopšte, da te takve stvari ne zateknu?

RAŠIĆ: Mislim da nikako nismo bili spremni na na sve što će da se dogodi. Koliko god da si spreman, a mi zaista očekujemo konstantno i spinove i brutalnosti i nasilje- nekako svaki put kad se to zapravo desi u meri u kojoj se dešava, delom smo svaki put sve više šokirani, iznenađeni i besni. Zbog svih tih mehanizama koje režim ima u rukavu i ne libi se da ih iskoristi. Od svakodnevnih pritisaka na protestima i medijima, do onog zvučnog topa za koji nisam znala do tog momenta ni da postoji… 

Bilo je i raznih pretnji - sećate se samo onih predsednikovih reči, kad je rekao: ,,Da bavim ‘Kobre’ na njih, da ih razbacam za pet-šest sekundi“. I bila mi je vrlo interesantna reakcija studenata tada, prilično neustrašivo i sa onim: ,,Baci ‘Kobre’ da se igramo“. Mislim da je ta neustrašivost nešto čemu se režim nije nadao. Stoga i oni vade iz rukava neke momente i postupke.

Razlikuje se brutalnost prema pojedincima koji se ističu, spram brutalnosti prema čitavom studentskom pokretu… I treća - ona na ulicama, koja se dosta razlikuje od grada do grada, verujem i od policije do policije.

OMLADINA: Možeš li da se sjetiš tog dana tragedije u Novom Sadu - pa perioda do početka blokada…? Svih tih osjećanja i impulsa, kad znaš da želiš da budeš jedne velike protestne priče, pa kakav god rezultat ona donijela i šta god bilo od nje?

RAŠIĆ: Stalno pričam kako ceo pokret i njegova srž su zapravo emocije. Vrlo različite, konstantno, zapravo emotivni rolerkoster, ali sa jakim i izraženim osećanjima. Zaista, prvi period je isključivo bio tuga, pa neverica - i na kraju bes. Svako od nas se konstantno priseća tog 1. Novembra i prvog dana. Jer svako od nas može da se na neki način poveže sa tim događajem.

Ja sam tuda prošla veče pre, u Beograd smo išli na studentski seminar, i čekali smo kolegu koji je trebao da dođe baš u periodu nesreće. On je možda otišao vozom pre… Svako od nas je imao neku situaciju, nekog ko je čekao, nekog ko je u tom periodu išao negde pa je pošao vozom pre, dan pre ili kasnije. Mislim da je ta emocija empatije i povezivanja sa samim sobom dosta važna u celom procesu. Upravo zbog one parole koja je značila da je svako od nas u tom trenutku mogao biti tu: ,,Svi smo pod nadstrešnicom“. 

Od sutradan, svako od nas je išao i gledao iznad sebe, šta će mu pasti na glavu. Onda shvatiš, da nam je na ovaj ili onaj način neko uspeo da utera strah u kosti. Ne samo ako izađem i kažem nešto protiv režima. Nego bukvalno - hodaću ulicom i pašće mi nešto na glavu. Mislim da je to bio ključan momenat kada su svi rekli: ,,Sada je dosta“. Nakon četiri dana se desio veliki protest u Novom Sadu, tada je dvadesetak hiljada ljudi bilo na ulicama, sa ciljem da se pre svega oda počast žrtvama. Ali, I da se probudi javnost, da se pokaže da se nakon četiri dana ništa nije dogodilo. Niko bilo kakvu odgovornost nije preuzimao. 

I opet se vraćam na taj prvi novembar - još se ni saučešće nije izjavilo, a i predsednik i ministar i svi bitni funkcioneri su izašli sa saopštenjem: ,,Žao nam je… Ali sve je rekonstruisano - osim tog krova koji je pao“. Od 1. do 5. novembra bila je isključivo neverica i tuga; a 5. novembra kada smo se svi skupili i videli da tu nešto ne štima i da isti osećaj deli mnogo ljudi, tada je i počeo pokret i bunt. Taj protest je organizovala opozicija sa nekoliko studentskih organizacija - i nekoliko narednih, gde se isključivo tražila odgovornost. 

Osećaj sam delila sa drugim ljudima: nemoći šta uraditi, tuge i besa, koji se potom slio u drugu energiju, koja je bila strašno jaka i sa velikom željom da se ide do kraja. Da li je to kraj u smislu - ,,Naći ćemo ko je odgovoran za taj užas koji se desio“, ili u smislu ,,Pohapsiti te ljude koji su napali studente na početku blokade“… Mi smo tada, u tih četiri-pet zahteva, to sve spojili, i ti zahtevi su zaista bili tačka u koju se slila cela ta energija. 

OMLADINA: Sa jedne strane govorimo o emocijama - a sa druge o sasvim racionalnim uvidima, da ste u jednom momentu postali mnogo moćan pokret. Još u februaru u javnosti si i sama govorila, odnosno iznijela utisak - da ste kao pokret postali vodeća snaga u zemlji. Kada si prvi put imala taj osjećaj? Spram svih prethodnih protesta koji su bili limitiranih rezultata…

RAŠIĆ: Dva puta, sećam se da sam to prvi put pročitala u nedeljniku ,,Vreme“ - a potom nakon protesta 15. marta… To je momenat kada sam zapravo to osvestila. Bilo nam je, prvo i pre svega, jasno u momentu kada smo, na blokiranom fakultetu, doživeli da ljudi dolaze, bodre nas, čestitaju, donose donacije. Tada smo shvatili da su ljudi uz nas. To je bilo najbitnije i prelomni momenat.

Sledeći momenat je zaista bio taj 15. mart. Kad ni sama nisam znala šta da osećam, ni mnogi ljudi oko mene. Nekako smo svi, hteli da priznamo ili ne, bili ubeđeni da će taj 15. mart biti prelomni događaj. Pa bio to fizički upad u Skupštinu, ili… Svi su imali nekakvo očekivanje. A kad su studenti skinuli prsluke, osetili opasnost i nasilje i rekli da to više nije studentski protest, da svi idu kućama - ja sam se lično, sutradan prva probudila potpuno zbunjena. I u konfuziji - u smislu, šta dalje.

Narednih par dana nam je apsolutno svima dokazalo, da je to bio jedini pravi i realan izlaz u svemu tome. Jer ništa ne bismo dobili namerno izazvanim nasiljem ili čak građanskim ratom. Jer režim je tačno taj ,,Ćacilend“ postavio tu ispred Skupštine, da bi izazvao nasilje, koje su priželjkivali. To je zaista bio momenat, kada sam videla ljude koji shvataju i razumeju momenat zašto je protest prekinut… 

Jer su ljudi shvatili - da ni studenti ni oni ne žele površnu promenu. To je čitava poenta od 15. marta. Jer smo se jasno postavili, da želimo da menjamo institucije, čitav sistem. Jer je to ključna potreba. 

A nakon protesta u 30 gradova u isto vreme ,,Vostani Serbije“, u jednom momentu su se na jednoj raskrsnici spajali studenti sa novosadskim zborovima. Videla sam fizički kako se te dve kolone spajaju uzvikujući: ,,Hoćemo izbore“. I to je momenat kad sam osvestila - da se nešto mnogo bitno dešava, što stvarno ima veliku šansu da nam donese ono što želimo, od početka. I to je snaga ne studenata, ne studentskog protesta, nego građana u celini.

OMLADINA: U tom konstantnom vrtlogu informacija i dezinformacija, koja je možda bila prva velika i teška lekcija…?

RAŠIĆ: Toliko je toga mnogo i toliko jakih momenata - kad shvatiš te stvari kao deo borbe. Čak kao stvari i koje su morale da se dese, da bi se svima dokazalo, da uopšte nije lako. Prvi momenat - taj te u lice lažu da nisu rekonstruisali nadstrešnicu. Pa pobogu, živimo u gradu, gledamo očima rekonstrukciju toga, prolazimo ispod toga mesecima, vidimo šta se dešava… I kako možete toliko da nas lažete i kažete - ,,Ne ne, to se nije desilo niti je bilo rekontrukcije“. Pa nakon toga, to nepreuzimanje odgovornosti. OK, to nije direktan udarac na nekog od nas, ali je udarac na našu ličnost, kad osetiš ono: ,,Pa zar mislite da smo ludi i glupi, zar mislite da ćemo da ćutimo?“. 

Potom - hapšenja studenata, naših kolega koje su deo priče od početka sa nama, koje su delile i dele naš stav i emociju. To je kod nas budilo i želju za borbom. Neki od njih su nam pružili i znanje o organizovanju protesta, akvizimu… Ne mogu da zamislim kako je njihovim porodicama. Tada sam shvatila da ovoj državi smetaju mladi, pametni, hrabri i sposobni ljudi. Jedan od najboljih poteza ovog protesta je da nismo dali da se neko izdvoji, da postoji iluzija vođe, da ne postoji taj jedan na kog možeš da udariš - ili da se sa njim uhvatiš u kolo.

OMLADINA: SA druge strane, bilo je mnogo ličnih napada na blokadere - pretresanja biografija, biografija njihovih porodica… Čak i u medijima koji su stariji, ne od njihovih porodica, nego od njihovih baba i đedova. Kako ljudi reaguju na to - kad vide svoje ime u nekom mediju koji ima i tradiciju i milionsku čitanost…?

RAŠIĆ: Na različite načine. Ono što sam ja uspela da vidim je neverovatna hrabrost. Gledala sam ljude koji se prosto nasmeju na to i nastave dalje. Ja prva, jer kad se desio taj neki spin o meni, to je stvarno bila čista laž i bilo ko ko me zna - znaće da je laž. Što je čak i super i meni ide u korist - u smislu da ljudi vide, koliko režim laže.

S druge strane, bilo je napada na način da su iznosili najličnije podatke, od toga gde neko živi, ko su mu roditelji, u koju teretanu ide, čime se bavi. To je situacija kada se sigurno ne bih nasmejala. Imali smo situaciju gde ljudi moraju da se sele kod nekih drugih kolega zbog kompromitovane adrese. Vrlo su ozbiljne stvari u pitanju, zbog čega smo se trudili da se pomogne kolegama koje su bili najviše ugrožene. Od pro bono angažovanih advokata…

Dalje nam je najveća snaga bila to ,,držanje za ruku“ čitave tako brojne populacije. U smislu da nam je informisanje uglavnom preko društvenih mreža i svako nađe neki svoj ,,bubble“ tu i pronađe sigurnost. Kad vidi da prijatelji dele, da šire istine u širem kontekstu. Ali nije lako - jer stalno čekaš kad će tvoja slika osvanuti negde uz neku laž. Ili čak uz istinu kojom bi neko mogao da manipuliše. U svemu tome, postoji studentski bunt i neustrašivost - gde smo u šali skoro bili ljubomorni na one koji su bili meta spinova.

OMLADINA: Koliko je bio moćan momenat kad ste poručili predsjedniku - da vas prosto on ne interesuje? U smislu - da se bavi stvarima koje mu nijesu nadležnosti uopte. Čini se da je dosta ljudi tada osvijestilo da se primarno bavite vrijednostima, a ne pojedinačnim slučajevima i imenima…

RAŠIĆ: Svaka ta ili slična poruka je odnekle krenula - sa Pravnog fakulteta, da je predsednik ,,nenadležna institucija mahom ceremonijalnih vrednosti“. I stvarno je to bio korak unazad, da se setimo za šta služi predsednik. I ko je zapravo u našoj državi glavni čovek, a to nije predsednik države. Potom smo primetili u medijima i njegovim obraćanjima da je to njega zaista povredilo… I dan-danas, kad tražimo izbore, on je jedina osoba koja može da raspiše izbore - on kaže: ,,Neću, evo, kad tako nisam nadležan“…

Svaka takva poruka, a bilo ih je puno poput parole ,,Mama više voli Andreja“ - koliko god je na granici bezobrazluka, to je opet vrlo tačno… Kad se pogledaju njegovi javni nastupi ili psihologija ličnosti. Svaki put, kad ta parola dobije maha, bila sam oduševljena idejama. I godinama unazad mi tako kolektivno razmišljamo - samo je sad sazrelo, da se iskaže javno.

OMLADINA: Kako je sazrijevala ta misao i odluka, da se traže vanredni izbori? I da kao pokret uđete u političku arenu, koja je po mnogo čemu igra prljavih ruku…?

RAŠIĆ: Dugo se razmišljalo, a pojedini ljudi od početka… Bukvalno ljudi sa ulice, sugrađani - kao ideja u narodu, kad se primetilo da smo jaka snaga okupljanja. A kada smo shvatili da nam zahteve neće ispuniti, da se prosto međusobno čuvaju, shvatili smo i da moramo da ,,rašrafimo“ celu tu instituciju, taj sistem… Jako mi se dopalo kad je neko rekao: ,,To više nije ni vlast, to je državna administracija“. Jer su vlast do sada maltene i izgubili.

I u jednom momentu smo shvatili da pokret mora da se politički artikuliše - iako smo svi od početka bežali od toga, od reči ,,politika“, ,,politički“, ,,stranački“… Dok ljudi nisu prirodno shvatili - da je politika u našim rukama. I da je potpuno normalno, da čoveku pripada politička misao. I da pripada nama - a ne tamo nekom ko se prozvao politikom ili je personalizovao politiku. 

Imali smo nekoliko puteva kojima bismo išli, jedan je bio ekspertska vlada koju je predsednik ,,kao fol“ ispunio… Dosta fakulteta je i bilo za ekspertsku vladu. U svom tom periodu zborovi su nam bili bitna stvar, kao organizacije građana po mesnim zajednicama. U jednom momentu smo shvatili, budući da konstantno govorimo da predsednik nije nadležan - da je Narodna skupština ta koja je nadležna. Pa hajde da menjamo nju i predstavnike naroda u njoj…

Kad se vratimo na sam početak organizacije - niko se od nas nije dogovorio, hajde baš da ovim sistemom radimo. Nego je prosto tako prirodno došlo. E, to su, zapravo, i bilo koji izbori. Bez obzira na sve neregularnosti, poput onih sa lokalnih izbora u Kosjeriću koje smo videli, ili uz medijski mrak. 

OMLADINA: Kad se vratimo na 15. Mart - svi smo svjedočili, kako su režimski portali i mediji u nekoliko minuta mijenjali narativ: prvo da je bilo zvučnog topa, pa da se čulo nešto, pa da nije bilo ništa… Kako si sve to posmatrala?

RAŠIĆ: Generalno imamo veliki problem sa dezinformacijama. I u Srbiji generalno ne postoji medij koji je ovoj situaciji prišao potpuno nepristrasno. Postoje mediji koji su prilazili situaciji u smislu prenošenja sve što se dešava, s druge strane imamo medije koji ne prenose ništa ili prenose laži - u tu grupu spada i Javni servis Srbije. Ali, ne postoji medij koji je zaista ,,u sredini“. Uvek dajem primer ,,N1“ ili ,,021“ koji su prenosili studentske blokade - ali iz moje perspektive nisu dovoljno objektivno prišli tome.

Kao društvo smo izgubili kompas, čemu verovati a čemu ne. Imali smo situaciju izbora u Kosjeriću, gde je ,,CRTA“ iznela kako je SNS dobio na nekom biračkom mestu. Odjednom su ljudi besni na njih - a do juče smo im verovali. Generalno je jako teško i meni, koja studira na medijskom osmehu i smatram se medijski pismenom - da razaznam kako da prepoznam tačnu ili netačnu informaciju. Šta raditi sa ,,RTS“? Koji ima veliki kredibilitet među građanima? Još ih predsednik ,,fingira“ kao da su protiv njega… 

Od 1. februara imamo naš ,,Blokada info“ medij, u Novom Sadu imali smo i 28 sati lajv prenosa… Tako da sam protestu 15. marta pristupila malo iz studija, malo sa terena kroz izveštavanje - pa ga nisam videla građanskim očima. Ali je sam taj protest bio jako konfuzan i za ispratiti. Taj momenat zvučnog topa, ja sam bila kod Skupštine. Previše dešavanja, informacija, izvora informacija. Veliki vrtlog u kom je teško ostati objektivan i naći pravu stvarnost, pa čak i ako si tu na licu mesta. 

OMLADINA: Sa pola godine distance - koliko ti djeluje kao velika lekcija odrastanja i zrelosti taj momenat 15. marta kad moraš nekom da kažeš - e izvini, sad je protest završen…? A taj neko je pješačio možda 400, 500 kilometara do Beograda…

RAŠIĆ: Sigurna sam - svima nam je bilo vrlo teško. Mi kao Novi Sad smo bili tu samo podrška onom što su organizovale i odlučile kolege iz Beograda, a apsolutna podrška za ono primarno, da to budu nenasilni protesti u svakom smislu.

Desetak minuta pre odluke, redari su kod Skupštine gde sam bila molili ljude da se pomere, da idu put Slavije gde je bio protest… I mnogi ljudi nisu hteli. Sigurna sam da je to bio momenat velike težine, gde u lice gledaš ljude koji su spremni da tu ostanu čak i ako bude nasilja, da se bore i fizički ako je potrebno. Ključ svega je bila dobra organizacija. To, da su studenti na svojoj strani imali i imaju i bajkere i poljoprivrednike koji su fizički omeđavali prostor gde možeš a gde ne možeš. I to je mnogo pomoglo.

Slušala sam na licu mesta ljude koji viču: ,,Hajde, zar ćete sada odustati, sram vas bilo…“, uvrede da ne citiram. Tako da, tim redarima, zaista takva čast.

OMLADINA: Konačno, koji su dalji i ključni izazovi studentskog i protestnog pokreta - do nekog momenta vanrednih parlamentarnih izbora, pa bili oni i za godinu…?

RAŠIĆ: Prvo što mi pada na pamet - borba sa spinovima, dezinformacijama, razrađenom propagandom. Borba u smislu - ubediti ljude da to nije istina uopšte. Da malo zastanu, otvore oči, poveruju pre živom čoveku, svom detetu, unučetu, nekom svom, nego toj TV kutiji koja organizovano ili orkestrirano ,,svira“. Imam I lični primer kod kuće - da je i to uspelo. I dva procenta slučajeva ako uspe - veliki je pomak. Uz psihološki momenat svih građana - važnosti promene u samom sebi, žrtve samog sebe. Meni prvoj se ne ide svaki put na plenum, umorna sam, imam ,,full time“ posao…

Shvatiti da svako od nas mora u ovoj borbi da zapne i da se nečeg odrekne, da ne pominjem studente koji gube godinu… Da potrebe treba da se odlože, zarad višeg cilja. Da ne treba otići ,,u down“ kad su teži momenti, a bilo ih je. Shvatiti da u svakom pokretu postoji uzlet gde sve sjajno i bajno deluje, ali da postoje i momenti pada, kad režimska mašinerija odradi jače ili nešto što nije fer. I ostati pribran u svemu tome. Opet, pozitivno sam iznenađena pribranošću ljudi. Tog 15. Marta niko nije napravio glupost. Branimo se koliko je potrebno, ne zanima nas što ste nasilni i ,,jaki momci“ - mi ne idemo nazad. 

I jako bitno - da ostavimo svoje ideologije po strani, i da se složimo oko ideološkog minimuma. Jer svako će imati mišljenje o Evropi, Kosovu, Rusiji. I biće vrlo različita ti mišljenja, to se vidi na ulici, na plenumima. Ali smo se skupili za pravnu državu, istinu i jednakost. U našoj državi su se vrednosti okrenuli naopačke, potpuno je degradirana diploma, pozicija profesora. I tako je - kad nas godinama prave budalama. Kad bi se sistem vrednosti vratio kako treba - e, tad bi mogli reći, da je ovaj pokret uspeo. A promena dolazi iz svakog od nas. I to se vidi I videće se I na ulicama - i na izbornim listićima.