Poniženje književnosti: Anatomija propasti crnogorske književne scene

U zemlji u kojoj se kultura nosi kao bedž na sakou, ali se nikada ne otkopčava, književnost je tiho sahranjena pod težinom neznanja, nebrige i otvorene korupcije. Crnogorska književna scena danas ne postoji – postoji sistem privilegovanih, lobističkih i ideološki poželjnih autora koji se okreću u uskom krugu manifestacija, komisija, konkursa i institucionalnih šminki. Sve van tog kruga tretira se kao sumnjiv pokušaj ili, u najboljem slučaju, neprijatna smetnja.

Nevidljivost mladih i nezavisnih autora

Mladi autori u Crnoj Gori odrastaju u vakuumu – bez mentora, bez dostupnih informacija i bez stvarne institucionalne podrške. Ne postoje edukativne platforme, radionice, ni organizovani programi podrške za debitante. Konkursi Ministarstva kulture se svode na birokratske zamke, bez jasne komunikacije, sa kriterijumima koji se ne objavljuju javno i komisijama čiji se sastav često određuje prema partijskom ključu, a ne prema stručnosti.

Oni koji žele da objave knjigu, posebno ako se ne uklapaju u postojeće ideološke ili komercijalne tokove, moraju da sami finansiraju štampanje, marketing, promociju i distribuciju – sve to u zemlji gdje knjižare funkcionišu kao trgovine školskog pribora, a književni kvalitet ne garantuje ni izlog, a kamoli pažnju.

Knjižare kao sabirni centri masovne konfekcije

Velike knjižare prestale su biti čuvari literarne raznolikosti. One funkcionišu kao distributivni centri regionalnih bestselera, jeftinih prevoda i komercijalne literature. Poezija, eseji, filozofska djela, kao i autori koji se ne reklamiraju na Instagramu – jednostavno ne postoje.

Čak i kada neko samoinicijativno dostavi knjigu, knjižari ga često ignorišu, ne obavještavaju o prodaji, ne traže dodatne primjerke kada se rasprodaju i ne žele rizikovati prostor na polici za „neafirmisane“. Njihova logika: ako ne donosi zaradu odmah, ne postoji.

Ideološka korupcija književnog prostora

U zemlji u kojoj su narodne biblioteke pod upravom lokalne samouprave, a lokalna samouprava pod upravom partije, nije čudo da se prostor i sredstva dodjeljuju po ideološkoj liniji. Autor koji napiše roman vrijedan pažnje, ali koji dolazi iz „pogrešnog“ kulturnog ili nacionalnog miljea, ima manje šanse da bude pozvan, promovisan ili recenziran. Ovakva praksa ponižava samu ideju književnosti kao univerzalnog, slobodnog prostora, pretvarajući je u oruđe za lokalne kulturne manipulacije.

Kritika u rovu

Književna kritika u Crnoj Gori gotovo da ne postoji u profesionalnom smislu. Ono malo što se piše, piše se iz rovova ideološke opredijeljenosti. Recenzije se dijele po rodbinskim i prijateljskim linijama, festivalske nagrade po političkom balansu, a knjige se promovišu ne po snazi riječi, već po snazi mreže. Mlad pisac, bez ideološke etikete i bez pristupa tim kanalima, ostaje bez ijedne rečenice refleksije na svoj rad – što je ravno kulturnom ubistvu.

Prevodilačka katastrofa

Crna Gora nema udruženje književnih prevodilaca. Nema strategiju prevođenja domaćih autora. Domaći autori ne postoje na međunarodnoj sceni jer nema ko da prevede, nema ko da ih predstavi. I kada se pojavi prevod, često je upitanog kvaliteta. Država ne ulaže u profesionalne prevodioce, ne razvija fondove za prevođenje, ne otvara prostor za saradnju sa stranim izdavačima. Na međunarodnim sajmovima knjiga, Crna Gora je ili potpuno odsutna, ili prisutna sa neupadljivim štandom koji više liči na turistički pano nego na kulturnu misiju.

Obrazovni sistem kao saboter čitalačke pismenosti

Da stvar bude gora, obrazovni sistem u Crnoj Gori godinama potiskuje književnost na margine. Učenici uče analize koje su starije od njihovih nastavnika. Nema prostora za savremene autore, nema slobodnog čitanja, nema radionica, nema inspiracije. Rezultati pripremnih testova za PISA testiranje pokazuju da manje od 10% đaka ima funkcionalnu čitalačku pismenost. Škola ne stvara čitaoca. A bez čitaoca – pisac ne postoji.

I šta onda ostaje?

Ostaje šačica ljudi koji uprkos svemu pišu. Objavljuju u sopstvenoj režiji. Sami nose svoje knjige od grada do grada. Sami uređuju, promovišu, šalju na festivale. Oni koji ne podilaze sistemu, koji ne mole za prostor, koji ne traže dozvolu da postoje.

Crna Gora ih ne vidi. Institucije ih ne poznaju. Kritika ih ne komentariše. Škola ih ne spominje. Knjižare ih ignorišu. A oni i dalje pišu. Ne da bi se dodvorili, već da bi ostavili trag u kulturi koju država sistematski ponižava.

I to je najveći paradoks: u zemlji u kojoj je knjiga izgubila vrijednost, još uvijek ima onih koji je pišu iz čiste vjere da riječ vrijedi. Upravo zato, nada nije izgubljena. Ali samo ako se prepozna potreba za radikalnom promjenom – transparentnošću, decentralizacijom, stručnim komisijama, podrškom mladima i nezavisnima, edukacijom nastavnika, ulaganjima u prevodilaštvo i kritiku.

U suprotnom, književna scena u Crnoj Gori ostaće ono što je danas – igra zatvorenog kruga, u kojoj oni koji drže ključeve, ne žele da otvore vrata nikome osim sebi.