Uroš Đurić: Dim je uvijek veći od vatre

Uroš Đurić (Beograd, 4. decembra 1964.) je umetnik, koji živi i radi u Beogradu. Njegova porodica vodi poreklo iz slavonskog sela Velika Pisanica, u koje su se doselili polovinom devetnaestog veka iz Dalmacije.

Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu i slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Diplomirao je 1992. i magistrirao 1998. na Slikarskom odseku FLU. Na likovnoj sceni je prisutan od 1989, pokretanjem autonomističkog (anti)pokreta sa Stevanom Markušem, s kojim potpisuje Manifest Autonomizma (1994). Početkom osamdesetih godina prošlog veka, bio je jedan od aktivnih protagonista beogradske pank scene (Urbana Gerila). Učestvovao je u više igranih i dokumentarnih filmova, umetničkih akcija, radionica i u strip izdavaštvu. Jedan je od osnivača umetničke asocijacije Remont, u okviru koje pokreće galeriju Remont i istoimeni art magazin. Od 1992. radi kao nezavisni saradnik radija B92. Poznat je po svojoj ulozi Anđela u filmskoj trilogiji „Mi nismo anđeli“. Bavi se i grafičkim dizajnom. Sarađivao je sa Del Arno Bendom na njihovom prvencu Igraj dok te ne sruše (1989) kao i sa DLM na albumu „Prolećni dan“ (1994).

„Autor i delo su samo polazne tačke jedne analize čiji je horizont jezik: ne može postojati nauka o Danteu, Šekspiru ili Rasinu, već samo nauka o diskursima.“
Roland Barth

izvor: Wikipedia

Pank se dogodio u pravo vrijeme po vašu generaciju. Koliko su nove ideje, kreativnost i nadahnuće tog vremena izmijenile vaš život i urbani Beograd?

To je duh vremena ili ako hoćete sociološkim rečnikom rečeno spoj strukture i konjukture, sklopa i okolnosti. Svako doba prolazi kroz svoju dramu, a naša drama se odvijala u jednom prevratničkom dobu u kojem je narod izveo sociokulturološku revoluciju svakodnevice nametnuvši višim društvenim slojevima uslove pod kojima život mora postati podnošljiv inače bi se neprekidno pucalo na sve strane. U tom smislu su šezdesete i sedamdesete godine bile veoma indikativne za sve što se danas događa u progresivnom smislu, a osamdesete za povratak regresivnih principa i ta bitka za prevlast standarda je otvorena već 4 decenije između onih koji imaju i onih koji nemaju. Sam Beograd je bio na prekretnici i deo tih globalnih trendova, osamdesete su počele uz ogromnu energiju oslobađanja potrebe za slobodoumljem, a završile se u kolapsu nagle demokratizacije slaboumlja kao sile vodilje koja od jednog napravi četiri oficijelna jezika, jer kad Hrvatu, Muslimanu, Crnogorcu i ostalim korisnicima kažem na srpskom kojim zvanično govorim da im pas materi odradi neku radnju povezanu s ljubavnim činom, siguran sam da me iz vizure njihovih novouspostavljenih jezičkih normativa neće poljubiti u obraz zauzvrat. A zašto narod pristaje na takvo poniženje je kompleksna priča i posledice toga jesu menjale i usmeravale moj život i živote mojih predaka i pripadnika moje porodice u velikoj meri u poslednjih 100 i više godina i usmeravaće ih i ubuduće.

Još jedno pitanje o Beogradu. Šta on u ovim današnjim gustim tokovima gdje se prepliću politička pitanja, gdje je mješavina sela i grada ima da ponudi i kako se po vašem mišljenju snalazi kao dio evropskih kulturnih prestonica?

Beograd se sasvim dobro snalazi s obzirom na okolnosti kako zakonodavne tako i političke pa i geopolitičke. Beograd je višeslojna sredina kao i sve metropole i ne postoji jedna istina ili jedna slika, uvek imate šta da vidite i pronađete svoj paket interesa i senzacija. Smucao sam se po svetu i nigde se ne živi tako dobro s tako malo para, a da vam je sve pri ruci. To je specifičnost ovdašnje projekcije komfora koji se možda ne uklapa u dominantne zapadne standarde, ali jeste u ovdašnjoj tradiciji preživljavanja pod različitim oblicima porobljavanja, što stranih, što domaćih vladara, a kultura je u narodu uvek bila integralni deo otpora prema aktuelnom tlačitelju i samim tim živa.

Gledao sam skoro emisiju gdje pričate o vašem odrastanju i multikulturalnosti koja vas je oblikovala kroz život. Koliko zapravo kulturološki diverzitet pomaže vama kao umjetniku?

Pomaže pre svega u oblikovanju ličnosti. Živeo sam u kući potpisnika rasnih zakona, ministra u Komesarskoj upravi Milana Aćimovića u koju su uselili porodice i osobe koje su izgubile imovinu tokom Drugog svetskog rata. Bile su tu 2 Slovenke proterane iz Štajerske 1941., novizgrađena porodica žene s Korduna kojoj su stradali svi u ratu od ustaša, kojoj jedan od dvojice sinova nosi ime Rudolf, čiju smo babu po ocu, Slovakinju iz Slovačke, okretnu i živahnu visoku staricu zvali Leško jer je likom i mršavim stasom podsećala na živi leš. Preko puta ulice je živeo Dr Drecun, vrsni gastroenterolog i internista poreklom iz Crne Gore, prof. Medicinskog fakulteta koji je doktorirao u Istambulu u međuratnom razdoblju na stomačnim bolestima, ličnost čudesne, gotovo Tesline fizionomije i crta lica, visok i tanak, oženjen sinovicom srpskog patrijarha Dožića. Išao sam u razred s decom koja su se prezivala Fađani, Šifmiler, Dimovska, Kilibarda, Karanović, Isoski, Maričić, Rudić, Paripović i čiji su roditelji bili Italijani, Poljaci, Makedonci, Crnogorci, Bosanci, Slavonci, Hrvati, Slovenci, Muslimani... U mom kraju je živela značajna zajednica Goranaca, opštinom su vladali Šibenčani, a sve nas je u školskom dvorištu maltretirao Kemal, dok je sin ložača Osmana, Musa išao u isti razred s mojim drugom iz kraja Raletom. Pamtim da sam kao dete krajem šezdesetih s platoa Gornjeg Kalemegdana prenatrpanog ljudima gledao s dedom borbe Pelivana koje su se odvijale na ledini Donjeg Kalemegdana tokom Bajrama. U kući u kojoj je stanovao na Dorćolu, živeli su Jevreji, Frida Goldštajn i njena ćerka Paula s porodicom, kao i prota Vasić, sveštenik crkve Aleksandra Nevskog, a iza ćoška je obitavala najbolja drugarica moje tetke Aksinja, kći Rusa belogardejaca. Tako je izgledao život u Beogradu.

Mnogi bi bili skeptici kada bi znali da fudbal koristite  za umjetničke postavke. Šta zapravo mislite o fudbalu danas i kako ste došli na ideju da ga prožmete kroz umjetnost?

Mislim isto što i pre – za niže društvene slojeve ima emancipatorsku ulogu, za finansijski kapital profitabilnu. Fudbal je danas u potpunosti u rukama bogatih što je rezultat opšteg društvenog disbalansa kao posledice slobodnog tržišta  koje paradoksalno kao konačni ishod dovodi do vladavine monopola koncentracijom kapitala u rukama malog broja moćnika, koji potom uređuju stvarnost prema svojim potrebama. Sva sreća da je ljudska priroda takva da oni povremeno iz sujete krenu da se sukobljavaju među sobom što dovodi do tragičnih posledica – ratova, revolucija, kontrarevolucija, kolonizacija. Ako nešto možemo da naučimo iz istorije to je da su mapa sveta i mapa uticaja podložne neprekidnim promenama. Tako je i sa fudbalom preko kojeg se reflektuju sve ključne društvene promene od nastanka do danas. To je i moja pozicija u umetnosti, tako da sam kroz priču o fudbalu kao tekovini industrijalizacije od polovine 19. veka mogao da govorim o društvu kroz prizmu sopstvene socijalne i klasne pozicije. Fudbal mi je poslužio kao alegorija savremenosti putem koje sam mogao da izvodim konceptualne manevre, problematizujući društvene odnose vremena u kojem živimo.

Sigurno će vas ljudi pamtiti ako ne po slikarstvu, ono po „Anđelima“ koji se i danas vrte. Zanimljiva je i priča oko snimanja i vašeg sudjelovanja. Pa ako možete nešto više reći o samom filmu i vašem sjećanju na taj period.

To je bio turbulentan period o kojem imam ambivalentna osećanja. Jesen 1991. je trenutak u kojem se nalazim na petoj godini studija slikarstva, u toku je krvavi raspad zemlje i akcije oko Vukovara i Dubrovnika, dobijam nagradu na svom prvom profesionalnom nastupu na Oktobarskom salonu i tri nedelje kasnije, posle snimanja prve klape filma „Mi nismo anđeli“ u kojoj tumačim lik anđela, umire mi u toku noći majka dok se opijam sa Stevanom Markušem u čuvenom beogradskom noćnom klubu pri fakultetu koji smo pohađali i kojeg smo od milja zvali Rupa. Ne volim toga da se sećam, ne pamtim anegdote sa snimanja, bio sam u nekom bestežinsko-polubeslovesnom stanju pokušavajući da ostanem pribran kako bi što pre sve završio i odbolovao svoj bol koji ne prestaje do danas i može se reći da je u velikoj meri odredio buduće događaje, kao i odluke koje sam donosio.

Nužno pitanje jesu kvizovi, tj vaše učešće kao lovca u popularnom RTS-om programu. Iz razgovora sa ljudima koji su gledali uvijek su čekali da vi budete lovac. Prvenstveno zbog vaših komentara i doskočica ali i priča. Mnogi se pitaju kako se spremate za kvizove, da li se namještaju i da li ima scenarija? Kako vi gledate na vaše učestvovanje? I da li se sjećate nekog pitanja na koje vam je posebno žao što se nijeste mogli sjetiti u trenutku?

Bilo je to zanimljivo iskustvo u svakom pogledu, nikad u tako dugom periodu – pet sezona – nisam učestvovao u projektu iza kojeg je stajala državna institucija i svačeg sam se nagledao, svašta proživeo. Ono najbolje od svega je što smo kroz franšizu britanskog ITV kanala pokazali kako zabava može biti uzbudljiva i popularna kad je bazirana na znanju, a ne isključivo na prizemnim budalaštinama i trivijama kojima nas zasipaju domaće nacionalne televizije rasipajaći naše pare na polupismene serije i rijalitije. Ali bilo je tu i svakojakih neprijatnosti, od pritisaka kvizaškog lobija, svojevrsne mafije koja figurira u svim kvizovima u zemlji, od takmičenja do enigmatskih časopisa i tv-a, pa do sujeta i averzija pojedinih saradnika, produkcijskog nemara ili ignorisanja koji su rezultirali mojim odustajanjem od daljeg učešća po završetku simanja pete sezone. Zapravo nisam ni nju hteo da radim ali mi je produkcija obećala da će konačno uzeti u obzir primedbe na koje sam ukazivao od samog početka, zapravo još pre no što smo počeli snimanje prve sezone, vezano upravo za probleme u okviru zadatog formata koje sam naslutio i najavio na osnovu materijala koji sam dobio, poznajući dobro originalnu englesku verziju i pošto sam imao utisak da pet godina pričam sa zidom, iako su se 3 produkcijska sastava izmenjala u međuvremenu, smatrao sam da imam pametnija posla. Inače sam se spremao tako što sam utvrđivao svoja već postojeća znanja, jer sve je u vremenu, ono što ne znate odbacite a važno je da ne zablokirate kod onoga što znate jer se to onda odražava kao domino efekat u situaciji kad vam vreme curi. Niko ne može tako da vas proda kao mozak. U prvoj epizodi koju sam radio mi se desilo da posle 6 tačnih odgovora u nizu zablokiram na najprostijem pitanju – ko je igrao Vinsenta Vegu u Petparačkim pričama i odmah mi se ukazao lik Džona Travolte i ne znam zašto setio sam se vica o malom ciganinu koji rešava ukrštene reči i pita ćaleta za ime fizičara Volte i matori mu odgovori – Džontra i setim se da se u Groznici subotnje večeri lik kojeg tumači zove Toni Manero i nastane u meni potpuni haos u glavi da l' se čovek zove Džon Travolta ili Toni Manero i izgubim fokus i kažem dalje umesto da sam izgovorio bilo koje ime, jer vreme je ionako curelo. To vam je tako – najčešće pucate na onom što znate, a ne dođe vam.

Nezaobilazna stvar jeste pitanje o statusu umjetnika. Ovog slučaja u Srbiji. Recite mi vaše mišljenje o toj temi.

To je mučna tema još od raspada Jugoslavije 1991. Status samostalnih umetnika u Srbiji je  legalno urušen  usvajanjem seta zakona iz 2005 koje je sproveo Mlađan Dinkić, koji su vezani za poreske namete i u kojima su samostalni umetnici  tretirani kao samostalni preduzetnici, kao servisi i usluge. Kako bi građanstvu približio temu, to je kao da ispred mog ateljea stoje redovi kao u pekari da umesto bureka pazare crteže, ili me svako malo zove dežurni dispečer kao taksiste da isporučim sliku za svadbu na datu adresu. Apsurd je u tome da je zakon duboko diskriminatorski postavljen. Imate  situaciju koja je svima prepoznatljiva i u skladu je s radnim pravom – firma ima zaposlene kojima plaća redovno zdravstveno, socijalno i penzijsko-invalidsko osiguranje. Ista ta firma, kada preko autorskog ugovora angažuje mene kao samostalnog saradnika na projektu, za isti posao koji obavljaju zaposleni, oslobođena je tih nameta i ti nameti ne nestaju, oni se prebacuju meni. Ispada da ja kao najamni radnik ostvarujem profit od svog rada, a ne onaj koji me je angožovao za taj posao i koji zapravo od mog rada ostvaruje profit, pa je logično da namete koje pokriva svojim radnicima, pokrije i meni. Ovako ni luk jeli ni luk mirisali samostalni umetnici duguju državi na ime nameta basnoslovne sume i to blokira već 13 godina čitavu jednu delatnost i utiska sam da se to nikoga ne tiče. Postoje na desetine nevladinih organizacija koje se bave pitanjima manjina, LGBT prava, humanitarnog prava, izbeglica, a ova zastrašujuća diskriminacija radnog prava koje zahvata najobrazovaniji sloj srpskog društva koji stvara buduće nacionalno blago se ne tiče nikog i mene to skoro deceniju i po ostavlja bez teksta. Ukoliko se ta situacija pod hitno ne promeni donošenjem novog seta zakona, stvari će implodirati. Tu postoji čitav niz nedoslednosti. Recimo kod nas ne postoji šifra za delatnost galerije. Ako hoćeš da otvoriš galeriju, upisuješ je pod nekim somnambulnim šiframa kao agenciju ili nevladinu organizaciju ili društvo građana ili asocijaciju, pitaj boga šta je sve u igri. Ja pri tom svojoj državi sve vreme plaćam porez putem svojih aktivnosti, ona naplaćuje porez kroz repromaterijal koji kao bilo koji amater kupujem po maloprodajnim cenama, kroz usluge transporta radova, kroz prodaju dela, kroz troškove promocije ili poslovnih sastanaka, ručkova i večera i ništa od toga mi se ne obračunava, postoji podela na normirane i stvarne troškove, ali suštinski je nejasno kako se ti stvarni troškovi procenjuju i obračunavaju jer je sama profesija uvedena u status preduzetništva iako ni po jednom kriterijumu za nju ne bi trebalo da važe isti parametri. To je realnost.

Možete li preporučiti čitaocima neku muziku, knjige ili filmove koje su vas zadivili poslenjih godina ako takva umjetnost više postoji.

Zavetni album Igija Popa – Post Pop Depression je remek-delo, poslednji bljesak epohe koja nestaje zajedno sa autorima koji su je stvarali. Kod čitanja sam svaštar, ali najčešće sam čitao literaturu primerenu godinama u kojima sam – Orvelov 'Put za Vigan', Makjavelijevog 'Vladaoca', Sviftova 'Guliverova putovanja', Lenjinov 'Imperijalizam kao poslednji stadijum kapitalizma', Delarijevu 'Istoriju Gestapoa'... Trenutno brstim 'Socijalnu istoriju Srbije 1815-1941' Mari-Žanin Čalić i sve su to izvanredna štiva. Volim da gledam predstave koje je pisala Milena Marković i tu i tamo ponešto na Bitefu, gde god se zateknem idem po lokalnim galerijama i muzejima i video sam nekoliko izvanrednih izložbi poslednjih meseci, Dana Vezentana u Bukureštu, Sare Moris u Beču i grupe Irvin u Banja Luci. Poslednji igrani filmovi koji su me se dojmili bili su 'Import-Eksport' Ulriha Zajdla i 'Fištenk' Andree Arnold, a tome ima skoro pa decenija, uglavnom gledam dugometražne dokumentarce kao što su 'Osam dana u nedelji' Rona Hauarda ili 'Never mind the Baubles – Chrismas '77 with The Sex Pistols' Džulijana Templa, obično s ćerkom, ne bi li joj dočarao u kakvom sam se dobu oblikovao kao ličnost.

Da li ste izlagali u Crnoj Gori? I kada bi vas ljudi mogli vidjeti ovdje neki poslom, pa makar kao DJ?

Svakako. Moj uspon na međunarodnoj sceni je neraskidivo vezan za Crnogorsku i Bugarsku scenu koje su me faktički lansirale u svet. U mom srcu posebno mesto zauzima Svetlana Racanović koja je prepoznala potencijal mog tadašnjeg ciklusa radova pod nazivom Bespredmetni Autonomizam, uradivši prvo polučasovni intervju za beogradski Art kanal o mom dotadašnjem radu, a zatim ga pretakla u veliki intervju koji je objavljen u tada referentnom časopisu '3+4' studenata Katedre za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. To mi je donelo i prvu naslovnu stranu nekog magazina, da bi me ubrzo potom uvrstila u svoju selekciju 3. Cetinjskog bijenala 'Nova ikona' koji mi je otvorio mogućnost da stupim u kontakt sa Žanom-Žakom Lebelom, jednom od ključnih protagonista Fluxusa koji me je potom preporučio dalje za izložbe koje su usledile u Španiji, Francuskoj i Švajcarskoj. Nisam izlagao u Crnoj Gori od 2002. iako sam bio medijski pomno praćen i prisutan, ali pozivi za izložbe više nisu stizali. Nekako je taj jaz između Beograda i Podgorice veći no što je iko mogao da očekuje i na žalost ne vidim nikakav pomak u nekom drugom pravcu, vreme prolazi i svi su na šteti. A znate kako – dim je uvek veći od vatre.

Intervju je originalno objavljen na blogu Otium 17.12.2018.