Aleksandar Reljić: Nepravda je uvijek bila moja fascinacija

Aleksandar Reljić, Novosađanin. Umjetnik, muzičar, novinar, dokumentarista. Svojim filmovima priča mnoge priče koje oblikuju našu stvarnost zadnjih decenija. Poslednji se bavi temom tragičnog događaja u Novom Sadu. Međutim crnogorska publika se već upoznala sa Reljinim radom. O medijima, muzici, dokumentarcima, Relja govori za Omladinu u susret prikazivanju njegovog filma na ovogodišnjem Underhill festu.

Iako se ne poznajemo lično, kao da se znamo dugo. Kao puno drugih generacija, i moju je zahvatila Generacija bez budućnosti, čiji si bio član. Zanimljive su biografije članova benda. A želim da te pitam kako se sjećaš tog perioda i onoga što je ostalo iza benda?

Bend Generacija bez budućnosti je nastao na prekretnici, na početku raspada Jugoslavije. Samim tim, ime benda je došlo potpuno prirodno. Iako se već zveckalo oružjem i marta 1990. kada smo se oformili, osećali smo se prilično slobodno i pobunjeno u svakom smislu. Vreme pred sam rat, obeležila je eksplozija dobre muzike. Pojavile su se prve nezavisne izdavačke kuće koje su počele da izdaju odlična, danas legendarna izdanja. I naši Obojeni program i Boye objavili su sjajne ploče preko zagrebačkog nezavisnog izdavača “Search and Enjoy”. A mi, iako smo bili pankeri sa Limana (novosadskog kvarta), pa samim tim tradicionalno vukli na britanski Oi punk fazon, u to vreme slušali smo sjajne, tada još uvek domaće bendove poput slovenačke Miladojke Youneed, zagrebačke Sexe, pulskih Messerschmita, naravno KUD Idijota, čuvene kompilacije “Bombardiranje New Yorka”, preko koje smo došli do vinkovačkih Majki ili Satana Panonskog i da ne nabrajam dalje. To je bilo vreme kada se underground scena u Jugoslavili potpuno pokrenula i kada je, recimo Disciplina Kičme, zamalo postala mainstream bend, jer se njihova Buka u modi slušala na svakom ćošku. Tada smo i mi pokušali da se uhvatimo u kolo nekog novog talasa, zajedno sa Ritmom Nereda, Atheist Rap-om i još nekolicinom bendova poput Mr Joint-a i KNO-a (Kajgana na oko). To je bilo i vreme kultne Žute kuće, kluba koji je odisao izuzetnom i neponovljivom kreativnom energijom, koju smo udahnuli itd. Onda je došao rat i stvarno sve sjebao, a mene lično potpuno pomerio i ja sam 1992. napustio bend. GBB su srećom nastavili da sviraju i ostavili su stvarno impresivan trag na muzičkoj sceni posebno devedesetih. Ako se uzme u obzir da članovi benda, za razliku od Ritma Nereda i Atheista, nikada nisu imali pretenziju da se profesionalno bave muzikom, to je ipak bio veliki uspeh. Mi smo se ponovo okupili 2006. na tridesetu godišnjicu panka u Novom Sadu i trajali smo punih sedam godina, do marta 2013. do kada smo objavili još dva izdanja “Ne predaj se” i “Superheroin”. Taj period početaka je u svakom smislu ostavio dubog trag na sve nas. Mi smo svi i u profesionalnom smislu ostali obeleženi tim vremenom i zauvek pobunjeni, svako na svoj način. Od originalne GBB postave, ja sam u novinarstvu, poslednjih godina potpuno u dokumentarnom filmu, Borko Stefanović, kao profesionalni diplomata, koji je mogao da uživa negde u belom svetu, u nekoj ambasadi, izabrao je da se bavi najtežim poslom u Srbiji, a to je da se bori kao političar protiv Aleksandra Vučića, Robert Bu kao humanitarni radnik, ceo svoj radni vek pomagao je i pomaže socijalno ugroženima, poslednjih godina i migrantima i Cinkocki Vladimir Cina, koji je jedini ozbiljno shvatio svoj instrument i bubnjar je Obojenog programa.

Kad govorimo o tome bend je uz mnoge bio bunt jedne generacije u mračnim devedesetim. Kako gledaš na to vrijeme i paralelu sa dašanjim vremenom?

To je bilo vreme rock and roll-a, barem kod onog dela generacije, koja je sve vreme devedesetih demonstrirala protiv režima Slobodana Miloševića i njegovog zločinačkog režima, pa je tako i naš bend bio deo tog miljea. Danas to nije slučaj i meni verovatno toga fali u ovoj novoj studentskoj pobuni protiv Vučićevog režima. Jeste da se i devedesetih slušao Balašević, ali mnogo manje nego što je to danas slučaj. Danas mi fali malo žestine u svemu ovome, ali svakako sam pozitivno iznenađen fantastičnom energijom svakodnevnih protesta i zadovoljan zbog činjenice da su mladi ljudi pokazali da su itekako svoji, da su rešeni da se bore do kraja i da neće ustuknuti.   

Taj divni i veliki Novi Sad. Imao je jogurt revoluciju, prkosio ratu, dao mnoge umjetnike i subkulture, doživio tragediju koja je počela nešto što svijet nije vidio. Iako sve još traje ti nam donosiš film o svemu tome.

Od samog početka kada se desila tragedija na našoj železničkoj stanici, kada je ubijeno 16 ljudi, hteo sam nešto da uradim. Razmišljao sam kako da priđem temi i onda su mi studenti sami dali ideju, kada su odlučili da doček Nove godine obeleže komemorativnim skupovima na trgovima Srbije. Naravno, Novi Sad je bio najbolje mesto da se ova priča snimi, jer ona sama po sebi je imala sve te slojeve tragedije i pobune koja je počela novembra 2024. Tako sam se odlučio da snimim film u samo jednoj noći, jer je ta novogodišnja noć, donosila pravu sliku i atmosferu studentskog protesta, na njegovom samom početku. Ogromna je cena, koju je moj grad platio od jogurt revolucije do danas. Sa jogurt revolucijom je i otvoren krug zla na ovim prostorima i plašim se da se u mom gradu i zatvara. Međutim, nije ovo još gotovo i nažalost, ne znamo gde mu je kraj i kakav će biti. Samo da ne bude onakav, kakav se bojim da će biti.   

Koliko je bend, pank i sviranje uticao na tvoj rad danas? Donosiš značajne teme koje region gleda.

Svakako da je uticao. Pank je stav, nije muzika, ili tačnije nije samo muzika. Ta vrsta stava, koji sa sobom promoviše bunt i borbu za prava malog čoveka, a protiv kvazi autoriteta, moćnika, krupnog kapitala i sl. ne može a da ne utiče na vrstu posla kojim se bavim, a to je proizvodnja dokumentarnih filmova, kakve ja pravim. U mojim filmovima je sve okrenuto malim ljudima, njihovim borbama i stradanjima. Teme kojima se bavim su vezane za kulturu sećanja, ratne zločine, kršenje ljudskih prava i sl.

Jako si produktivan autor. Ne čekaš priliki da teme dođu tebi već čini mi se ti ideš u susret njima. Šta su ti okidači kad odlučiš da ćeš da se baviš određenom temom?

Težak je odgovor na ovo pitanje, ali svakako ti hvala na konstataciji da ti se čini da idem temama u susret, jer je to veliki kompliment za mene. Istina je da se zapravo potrefilo da poslednjih godina izbacujem film za filmom i da su bili dosta aktuelni kada su se pojavili, ali sam svaki radio minimum dve godine, a u slučaju filma “Mamula All Inclusive”, čak sedam godina. Tako da je taj ritam bio samo posledica da su jedan za drugim prosto ulazili u završne faze i da je bilo vreme da ih završavam. Što se tiče okidača, mogli bi da se podvedu pod jednu reč - nepravda. Nepravda je uvek bila moja fascinacija, od najmanjih dana. Nikada nisam mogao da je prećutim, na ovaj ili onaj način.

Crna Gora te upoznala detaljnije o filmu koji si radio o Mamuli. Pokazao si nam priču koju nismo znali…

I ranije sam dolazio sa filmovima u Crnu Goru, ali je Mamula All Inclusive, zbog činjenice da se radi o crnogorskoj temi, svakako bila moj najveći uspeh kod crnogorske publike. Nisam siguran da li sam tim filmom kazao nešto novo o nekadašnjem logoru Mamula, što Crna Gora nije znala, ali jesam siguran da sam toj temi prišao na jedan provokativniji način, prateći pretvaranje tog nekadašnjeg logora u luksuzni hotelski rizort, a sve iz ugla logoraša Iva Markovića. Ivo je kao dete od osam godina gladovao na tom mestu kao zatočenik i pretrpeo sve užase tog zloglasnog logora, kojeg su držali italijanski fašisti Benita Musolinija. Pred svoju smrt, Ivo je bio svedok, kako se rušio jedan sistem vrednosti i kako se brisala istorija naroda Crne Gore, a sve zbog kapitala, koji briše sve pred sobom, pa i sećanje na stradanje ljudi. 

Takođe dugo si bio u medijima. Jasno je da su jedan od ključnih elemenata vlasti. Imali smo i blokadu RTS-a. Kako se došlo do tog položaja ili je to oduvijek bilo tako?

Svedoci smo da je RTS devedesetih bio ključna poluga režima Slobodana Miloševića. I Televizija Novi Sad, kao deo RTS-a, a današnja Radio televizija Vojvodine, u kojoj radim, imala je svoju ratnohuškačku ulogu u to vreme. Deo tog Miloševićevog sistema bio je i sam Aleksandar Vučić, koji je bio ministar informisanja i koji je lekciju o kontroli medija najbolje naučio od svojih učitelja Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja. Od samog početka vladavine, Vučiću je bio cilj da medije stavi pod svoju kontrolu i u tome je bio najuspešniji. Sa druge strane, mi smo u RTV-u, od 2012. kada je Vučić stupio na scenu, pa sve do maja 2016. bili potpuno slobodni, jer još nije bio osvojio vlast i u Vojvodini. Naime, Vučić je tada bio dovoljno daleko da bi mogao da stavi šapu na nas, a demokrate su bile toliko oslabljene, da nisu ni smele da se drznu da utiču na uređivačku politiku. To je bio najlepši i najuspešniji period RTV-a, a za mene vrhunac novinarske karijere, nakon koje sam se oslobodio i ušao u svet dokumentarnog filma. Ipak, nakon pokrajinskih izbora 2016. sve se promenilo i sav naš trud pao je u vodu. U jednom danu smenjeno je 40 urednika i bukvalno se sve okrenulo naopačke. Mi smo kao profesionalci podigli glas i napravili pobunu, izveli smo i građane na ulice, koji su tada hteli da odbrane svoj javni servis i pravo na slobodno informisanje. To je bila prva artikulisana borba za vrednosti javnog servisa, na ovim prostorima i zvala se “Podrži RTV”. Nažalost, nismo imali dovoljno snage da pobedimo u toj neravnopravnoj bici, i danas, deset godina kasnije, ponovo imamo negativan odnos prema javnom servisu, tako da će biti potrebno puno vremena da građani ponovo vrate veru u javne servise i medije uopšte. Mi se i danas, kao zaposleni u RTV-u bunimo i protestujemo protiv izveštavanja naše kuće. Svakog petka u 11,52h blokiramo put ispred zgrade RTV-a na 16 minuta, ali naša prava borba, borba za slobodno informisanje građana i borba za povrat ugleda novinarske profesije, uslediće tek nakon što srušimo vlast Aleksandra Vučića i demontiramo podanički sistem cenzure, koji godinama vlada u našim medijima.

Sa svojim filmovima si regionalno poznat. Kako vidiš dokumentaristiku i kolege koji se bave tom umjetnošću?

U svet dokumentarnog filma sam ušao iz novinarstva i oberučke sam prihvaćen od strane kolega, koji su završili filmske škole i kojima je filmski jezik bio mnogo bliži nego meni. U tom svetu sam se potpuno pronašao jer sam dokumentarni film shvatio kao medij, koji ti pruža široku lepezu alata, uz pomoć kojih možeš da priđeš temi na jedan mnogo kompleksniji, a opet intimniji i bliži način. Meni je, kao novinaru, dokumentarni film pružio mogućnost da prikažem mnogo više slojeva tema kojima sam se bavio, a kao osobi, priliku da pokažem određene kreativne afinitete i talente, koje mislim da imam. Inače, iako ne postoji prava industrija dokumentarnog filma kod nas, scena dokumentarnog filma u regionu je veoma žilava i bogata. Ima dosta koprodukcija i dosta, recimo srskih filmova koji imaju koproducente u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici i sl. I to je sjajna stvar. Ima izuzetnih filmova i autora u celom regionu i ono što mi se posebno sviđa jeste da se dosta držimo zajedno i da smo solidarni. Recimo, na primer, moj poslednji film “Najglasnija tišina” imao je svetsku premijeru na otvaranju ZagrebDox-a, zajedno sa filmom “Crveni tobogan” Nebojše Slijepčevića, laureata Zlatne palme u Kanu i kandidatom za Oskara. Nebojša je prilikom najave svog filma, između ostalog rekao i da mu je jako drago što je to veče bioskopsku salu podelio sa svojim drugom Aleksandrom Reljićem Reljom iz Novog Sada. Hvala mu na tome i ovim putem, a ja moram da kažem da sam se ja to veče osećao, a to sam i javno podelio i rekao na istom mestu, kao da su mi Rolling Stonesi bili predgrupa. Takođe, na nedavno održanom 70. Sterijinom pozorju, kao selektor pratećeg filmskog programa već drugu godinu zaredom, imao sam goste autore i producente dokumentarnih filmova iz regiona i to su bila sjajna druženja. 

Pratiš li danas muzičku scenu? Ima li nešto posebno što bi izdvojio?

Slabo pratim domaću scenu i moram da priznam da sam je uvek slabo pratio, tako da neka nova imena ne poznajem. Imao sam priliku nedavno da gledam sjajan bend iz Ljubljane, koji se zove “Čao Portorož”, ali pitanje je koliko su oni novi. Dosta gledam te live nastupe meni nepoznatih bendova preko KEXP platforme i ono što sam najnovije otkrio je čitava jedna nova post-punk scena, koja se formirala oko britanskog benda Snapped Ankles. Snapped Ankles totalno razvaljuju kako sviraju, a imaju i potpuno iščašen stajling. Oblače se kao drveće i imitiraju nekakve šumske kreature na svojim izuzetnim nastupima, koji su svojevrsni art performansi. Sviraju post-punk, elektroniku, kraut rock zvuk, barem tako kažu na njihovoj Wikipedia stranici, a ja mogu samo da vam ih preporučim. 

Hvala puno na razgovoru. Vidimo se u Podgorici!

Hvala i vama i do skorog viđenja.