In memoriam: Intervju - Miloš Šobajić

Miloš Šobajić rođen je u Papuku, 23. decembra 1944, preminuo je u Beogradu, 24. aprila 2021. Bio je srpski i francuski slikar i vajar. Smatra se jednim od najznamenitijih srpskih i evropskih umjetnika. Po ocu Voju, potiče iz nikšićke familije, koja je krajem 19. vijeka donijela u Crnu Goru prvi bioskop, prvu robnu kuću, prvo pozorište, čitaonicu i biblioteku, pleh orkestar, prve novine i časopise. Majka Mirjana potiče iz Like.

Osnovnu i srednju školu je pohađao u Beogradu, Istanbulu i Nikšiću.

Svoja djela je predstavio na preko osamdeset samostalnih izložbi širom planete i učestvovao na oko 500 grupnih izložbi. Njegova djela se nalaze u tridesetak muzeja savremene umjetnosti u svetu.

Đorđije Njunjić uradio je intervju sa njim, pet godina prije smrti, koji prenosimo integralno.

Kada se javila prvi put ljubav za umjetnošću?

Crtao sam vazda, od detinjstva, a crtao sam brzo. Bez glađenja, onako iz ruke i ispadalo je to onako neobavezno, ali ipak stabilno i čvrsto. Crtao sam iz duše, uostalom, kao sva deca i kao svi ludaci i to je moj otac Vojo vrlo voleo i ohrabrivao me da nastavim, čuvao crteže i divio im se. Nije mi njegovo oduševljenje bilo jasno. Ja sam crtao jer mi je to bio prirodan poriv, a da li se to njemu svidjalo ili ne, nije mi bilo važno. Kasnije, kad me je ubedio da odem na Akademiju, prvog dana u tim ateljeima sam se oduševio slikarstvom, da sve do danas živim samo za to. Za umetnost, kako kažes.

Šta vas najviše pokreće kao autora?

Život oko mene kojeg posmatram je glavni izvor mog rada. Nemam iznenadne ideje. Sve dolazi iz dugog rada. To je sukcesivni posao. Gledam danima i do iznemoglosti sliku koju radim i tako filtriram ono što vidim. Tako postaje ono što je moj svet, moja umetnost. Želim da to bude čista eksplozija, energija...

Gdje nalazite inspiraciju? Da li se ona javi iz rada, ili pak iz mašte, razmišljanja?

Nemam inspiraciju. Sve je to rezultat dugovečnog rada. Ideja se rađa na kraju jedne slike, koja rađa sledeću i tako redom. Uvek mi fali talenta da dovršim sliku onako kako ja to želim. Ipak u molitvi, jer slikanje je za mene molitva, pojavi se taj gram talenta koji mi nedostaje. A uglavnom sam nezadovoljan rezultatom. Biće bolje u sledećoj slici, mislim.

Umjetnik ste koji je pored slikanja na platnu zapažen i kao skulptor. Koliko je ljudima drugačije kada nešto mogu fizički da dožive i osjete a tiče se umjetnosti, a koliko vama? To su dvije različite pasije?

Moje skulpture su moje slike koje mogu da vidim sa svih strana. Uživam dok ih radim. Njih daleko lakše dovedem do kraja iako zahtevaju priličnu fizičku snagu. One su sastavni deo mog izraza. Bez njih bi ceo moj rad bio prazan. One potvrdjuju ono sto želim da kažem.

Kako gledate na savremenu umjetnost? U eri digitalnih medija, šta može da pruži u budućnosti?

Savremena umetnost je već decenijama pod okupacijom globalističkih komesara koji diktiraju šta i kako treba umetnik da radi, a posebno, šta da misli. Globalizmu je nepotrebna umetnost, pošto je umetnost po prirodi subverzivna. Otuda su globalizmu potrebni komesari poput onih iz diktatorskih država, kako bi sprovodili u umetnosti njihovu želju i cilj obezvredjivanja ljudskog duha, do jednoumlja i kiča!

Što se tiče digitalnih medija, oni funkcionišu po njihovom sistemu i nemaju nikakav recipročan problem sa umetnošću. Neka su živi i zdravi. Korisni su svima.

Rodom ste iz Nikšića, umjetničke porodice, dugo ste u Parizu, Beogradu. Šta ovi gradovi imaju zajedničko, a važno je za vaše stvaranje?

Iz Nikšića su mi pradjedovi i čukundjedovi. Sve prvo iz kulture su u Crnu Goru oni doneli do 1900. godine! Prvi bioskop, prvo pozorište, prvu biblioteku, prvi orkestar, hor, novine... Sa zapanjenjem primećujem da nismo daleko od tada odmakli, pošto do nedavno nismo u Nikšiću imali ništa od svega toga, osim fudbalskog kluba... Nikšić, Beograd, Pariz, za mene su najdraži gradovi jer su mi svi puno dali.

Nikšić divne prijatelje iz detinjstva i moju babu Vasiliju. Beograd mi je pružio slikarsko obrazovanje, u njemu sam sreo ljubav mog života, moju Lotku, a Pariz mi je pružio sve; mogućnost da naučim, da vidim, da se pokažem, da kažem kako mislim i šta mislim, da živim najlepše godine mog života, pune rada, prijatelja i ljubavi... Ova tri moja grada, Nikšić, Beograd i Pariz su mesta u kojima sam maštao i svoje snove ostvario; u Nikšiću sam sanjao o Beogradu, a u njemu sanjao o Parizu. I evo ponovo sam u Beogradu! Vise ne sanjam, jer mi se čini da držim svoju sudbinu u rukama. Ima već desetak godina kako sam organizovao u ovom gradu Fakultet za umetnost i dizajn, koji je bio razlog mog povratka. U Beogradu radim sa nesmanjenim entuzijazmom, izlažem po svetu, radim sa studentima. Sad je možda došlo vreme da počnem da sanjam Nikšić iz kojeg je sve krenulo, kako bi se krug zatvorio. Možda selo Šobajiće kod Ostroga odakle smo pošli...

Profesor ste na Megatrend univezitetu u Beogradu? Da li umjetnost može i treba da se uči?

Ne može. Umetnost je božiji dar, ali se može naučiti tehnika. Fasciniran sam kako nam na fakultet dođu mladi ljudi koji crtaju kao nevešta deca, da bi na kraju prve godine, crtali kao najveći majstori. Ne preterujem kad ovo tvrdim. Da li će imati talenta da to umeće dignu na nivo umetnosti, zavisi od količine talenta, od Boga.

Koga od ljudi sa ovih prostora cijenite najviše? Njegoš je našao mjesto na vašoj slici?

Cenim naš narod koji je talentovan, duhovit, robustan i tvrdoglav. Cenim Dada, jednog od najvećih svetskih slikara. Matiju Bećkovića, najtalentovanijeg pesnika kojeg je naš narod imao. Naravno, Njegoš na vrhu Olimpa. A naši veliki sportisti....

Koliko su autohtonost, demografija, etnos bitni za umjetnost?

Umetnost mora da bude univerzalna da bi bila dobra, odnosno da dira u dušu sve koji je gledaju, slušaju, čitaju... autohtona, urođenička ili bilo koja umetnost malih sredina može biti i univerzalna ako je iskrena i prava. Tada postaje univerzalna.

Za kraj, po Vašem mišljenju u kakvom su odnosu čovjek i besmrtnost?

Toliko smo u funkciji naše smrti, da sve što radimo je borba da je nekako nadmudrimo ili čak pobedimo. Besmrtni su oni čije delo prevazilazi smrt i ostaje u nama koji živimo da ih večno pominjemo. Zamislite na primer Odiseja koji je pre više od tri hiljade godina putovao po Sredozemlju! Pored toga što sa divljenjem čitamo njegov život, on u obliku jedne naše sonde već decenijama istražuje kosmos, jer sonda nosi ime Odisej! Najflagrantniji dokaz pobede nad smrću je faraon Ramzes II koji je vršnjak Odisejev i koji je u svom sarkofagu preživeo više od tri hiljade godina da bi ga 1967. godine Andre Malro, ministar kulture Francuske, zvanično primio kao kralja Egipta, na pariskom aerodromu Orli sa crvenim ćilimom i vojnom gardom, kad su ga donosili u neku parisku bolnicu na remont njegove mumije, koju su napali paraziti!

Originalni intervju objavljen je na blogu Otium, autora Đorđija Njunjića, 04.07.2016.

uvod: Wikipedia