Intervju: Dušica Marković Žigić - Specijalista psihijatrije, seksolog
24.09.2024
Dr sci. med Dušica Marković Žigić, specijalista psihijatrije, seksolog i naučni saradnik na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Diplomske studije medicine, specijalističke studije u oblasti psihijatrije, kao i magistarske i doktorske studije u oblasti psihijatrije i seksologije, završila je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je stekla i zvanje Nučnog saradnika.
Dosadašnji radni vek provela je na Klinici / Bolnici za psihijatriju KBC „Dr Dragiša Mišović“ u Beogradu, poslednjih desetak godina na mestu načelnice Odeljenja za psihosomatiku i nepsihotične poremećaje. Osnovala je i sa svojim timovima uspešno vodila dva ambulantna savetovališta: Savetovalište za seksualnost i rodnu disforiju i Savetovalište za žene u krizi. Imala je sreću da u ovoj renomiranoj psihijatrijskoj i psihoterapijskoj ustanovi uči od najboljih: dr sci. med. Zorana Rakića, Prof. Ljubomira Erića, Prof. Jovana Nikolića I Prof. Ivane Timotijević.
Stekla je znanje i veštine u oblasti grupne psihoanalitičke psihoterapije na kursevima Instituta za grupnu analizu iz Londona, a provela je i nekoliko godina izučavajući autohtono ruske metode lečenja na Institutu psihijatrije Naučnog centra mentalnog zdravlja pri Ruskoj akademiji medicinskih nauka, kao i na Državnom naučnom centru psihijatrije i narkologije Ministarstva zdravlja u Moskvi. Tokom boravka u Moskvi, kao pobornica integrativnog pristupa u medicini i psihijatriji, završila je i Kurs korejske akupunkture (Su Jok).
Tokom istraživanja za doktorsku tezu u oblasti seksologije nekoliko godina je sakupljala uzorak žena u Endokrinološkom savetovalištu i na Odelenju Ginekološke endokrinologije GAK UKC i Klinici za endokrinologiju i blisko sarađivala sa Prof. Gordanom Lazović-Radonjić, Prof. Svetlanom Spremović Rađenović i Prof. Svetlanom Vujović i zahvaljujući njima stekla dodatna znanja u oblasti endokrinologije, ginekološke endokrinologije i ženskog zdravlja uopšte koje danas obilato koristi u svojoj svakodnevnoj praksi. Sručna i naučna saradnja sa ovim izuzetnim stručnjacima se nastavlja do danas.
Poslednjih nekoliko godina bila je saradnik u 2 multidisciplinarna istraživačka projekta: „Seksualno funkcionisanje pacijenata sa kardiovaskularnom insuficijencijom“ pod vođstvom akademika Prof. dr M. Ostojića pri Institutu za kardiovaskularne bolesti UKC i „Morfološke karakteristike mozga transseksualnih osoba i drugih razvojnih poremećaja“ pod vođstvom Prof. Dr B. Filipovića sa Katedre za anatomiju MF u Beogradu.
Izlagač je i predavač na domaćim i međunarodnim stručno-naučnim skupovima i edukacijama sa brojnim štampanim radovima. Godinama aktivno učestvuje i u treninzima za senzibilizaciju društva na osobenosti i posebne potrebe transrodne i transseksualne populacije.
Pripadnica je druge generacije tima „za promenu pola“, takođe je član dve stručne komisije za zaštitu transseksaulanog zdravlja: pri Ministarstvu zdravlja i Republičkom fondu za zdravstvenu zaštitu.
Vi ste specijalista psihijatrije, seksolog i naučni saradnik. Iz svog tog opusa htio bi da vas pitam o dijelu seksologije. Recite mi šta je razlika izmedju seksualne disfunkcije i devijacije?
Termin seksualna disfunkcija se odnosi na teškoće ili neuspešnost u postizanju bilo koje od nekoliko faza seksualnog odgovora kod oba pola. Seksualni odgovor podrazumeva sled fizioloških događaja (psiholoških i telesnih reakcija) čiji je cilj priprema za polno (reproduktivno) delanje (opštenje, sjedinjavanje) partnera. Sastoji se iz nekoliko faza: želje i uzbuđenja (može i obrnutoi paralelno), orgazma i rezolucije (završetka ciklusa u kome se telo vraća u prvobitno stanje).
Termin devijacija ili perverzija imaju obavezno negativnu konotaciju i ne koriste se u seksološkoj praksi kao dijagnostički entiteti već se upotrebljava termin “parafilija” koji u prevodu sa grčkog znači prekoračenje (grešku) u seksualnim sklonostima. Laički rečeno to je neka vrsta stramputice u postizanju seksualnog uzbuđenja, tj dostizanje seksualnog uzbuđenja pomoću neuobičajenih draži (fetiši, preoblačenje, sado-mazohizam /dominacija-podređenost, pedofilija…). Shvatanje normale je poslednjih godina značajno prošireno, pa se recimo devijacjom smatra samo onaj vid postizanja uzbuđenja u kojem partner ne želi da učestvuje pa se nameće silom. Pedofilija je po definiciji “nasilna” jer se sprovodi nad osobom koja ni psihološki ni zakonski nije zrela da donosi odluku o pristanku.
Imate savjetovalište za seksualnost i rodnu disforiju. Možete li nam objasniti šta to znači?
Ozbiljno ste guglali i naišli na sajt KBC “Dr Dragiša Mišović” na kome još uvek “postojim” iako sam prešla u privatnike pre nešto manje od godinu dana. Pre oko 10-ak godina osnovala sam to savetovalište kao ambulantnu jedinicu pri našem kliničko bolničkom centru nastavljajući pionirski rad svog učitelja i mentora dr sc.med. Zorana Rakića na polju seksologije kao multidisciplinarne nauke. Pored procene i rešavanja seksualnih disfunkcija, savetodavno i edukativno smo se bavili i normalnom seksualnošću. Posebno izazovno i pionirsko polje delatnosti bilo je vezano za osobe koje se rode u telu jednog pola a osećaju se kao da pripadaju drugom (ženskom ili muškom rodu). Medicinski termin za ovaj problem je evoluirao od tzv. poremećaja rodnog identiteta, preko rodne disforije koja je u zvaničnoj međunarodnoj klasifikaciji još uvek prisutna, do “rodne nepodudarnosti” koju promovišu međunarodne nevladine organizacije za podršku transrodnim osobama a u cilju tzv. depatologizacije. Rodnu disforiju bismo preveli kao rodno nezadovoljstvo. Po meni je termin adekvatan jer u svom dugogodišnjem radu sa trans osobama nisam srela nekoga ko je zadovoljan ovom svojom neusklađenošću.
Zasuti smo raznim vrstama seksualnosti, sa raznih medija, preko interneta, u svakodnevnom razgovoru. Koliko se seks kao naturalna pojava promijenio, promjenama načina života?
Znate kako se kaže da je suviše informacija na neku temu isto kao da je informacija malo. Zaista smo preplavljeni raznim tekstovima i sadržajima o polnosti sa svih medija I to najčešće na banalizovan, površan, spektakularan način koji promoviše apsolutne slobode. Zaboravljamo da sloboda podrazumeva slobodu izbora. Iako polnost ne mora uvek da bude povezana sa ljubavlju, ipak su ljubav, bliskost i međusobno poverenje najbolji preduslovi za sadržajan seksualni život. Brzina života, jurcanje za karijerom, stavljanje ličnih potreba na prvo mesto, dostupnost i preterana upućenost na porno sadržaje (posebno preko sajtova), menja okolnosti seksualnog života u smislu površnosti i efemernosti partnerskih veza, pa nekada i potpunog isključivanja potrebe za partnerom. Imate ruku ili pomagalo, imate porno sajt, šta će vam partner. To znači da smo svi mi skloni parafiliji jer šta je samozadovoljavanje isključivo uz porno film ili tako što nas pri tome gleda neka osoba preko skajpa ili vajbera, nego voajerizam ili egzibicionizam.
Kako komentarišete sve veći porast zločina iz strasti ili posredstvom seksualnih frustracija i kako smanjiti taj broj preventivno?
Mislim da je zločina iz strasti uvek bilo. Šta je ljubomora nego strast ali pogrešno usmerena., razarajuća za razliku od seksualne strasti koja je stvarajuća (rađa nove živote). Bolesna ljubomora, a samo takva može da dovede do zločina, nema nikakve veze sa ljubavlju i seksom već nesigurnošću i sujetom (dve strane iste medalje) , kao što i zločini imaju više veze sa nekontrolisanom agresijom nego sa seksualnošću. Agresiju kod ovakve osobe mogu provocirati sve vrste frustracija (osujećenja) na samo one seksulane već i lične, profesionalne, a nekada je dovoljno da ga naljuti pešak koji suviše sporo prelazi ulicu na za to označenom mestu… U svakom slučaju žalbe i prijave žena (jer one su najčešće žrtve ovih zločina) treba ozbiljno shvatiti I zakonski regulisati pre nego što se nesreća već desi. Neke promene zakona su u tom smislu već sprovedene ali je put od teorije do prakse dug.
Tabu tema je i dalje abortus kao i pomjeranje granice na dolje kada su seksualna iskustva u pitanju. Šta mislite kako te pobleme treba rješavati?
Ne kaže se džabe “mladost ludost”. Mladi vole da eksperimentišu u svemu, pa i u seksu. Često to čine nepromišljeno i neoprezno, da bi bili “glavni u društvu” ili da ne ispadnu “crne ovce” ili “luzeri”. Devojčice to nekada rade da ne bi izneverile očekivanja osobe u koju su zaljubljeni. U nepromišljene seksualne avanture često se, bez zaštite, ulazi pod uticajem alkohola ili droga koje smanjuju kritičnost. Neplanirana trudnoća u pubertetskom ili adolescentnom uzrastu samo je jedna od mogućih nezgodnih posledica takvih ekskurzija. Druga posledica su polne bolesti (od kondiloma do side). Seksualno obrazovanje kod kuće i u školi bi značajno pomoglo u preventivi. Nažalost mnogi roditelji ili nemaju vremena ili se čak plaše da sa svojom decom o tome razgovaraju jer to decu “smara”. Izgleda da nas je ovo vreme preokrenutih vrednosti i trke za golom egzistencijom navelo da zaboravimo ko u porodici treba da “kosi a ko vodu nosi”.
Zalažete se za promjene pola, u Komisiji ste za transseksualno zdravlje. Gdje je region u odnosu na svijet kad su ove stvari u pitanju?
Član sam Komisije za transseksualno zdravlje zato što se sa stanovišta psihijatra i seksologa bavim transrodnošću (rodnom disforijom) a posebno transseskualnošću kao njenim najizraženijim oblikom. Naime, kod trasseksualnih osoba doživljaj neusklađenost pola i roda je toliko jak da svoj dalji život teško mogu da zamisle bez hormona i hirurškog usklađivanja tela onom polu kome osećaju da pripadaju. Dakle moja uloga nije da se zalažem za promenu pola, to rade NVO za trans podršku, već da ustanovim postojanje i procenim da li je izraženost neusklađenosti tolika da zahteva tretman kompletnog rodnog usklađivanja, popularno nazvanog “promena pola”. Naši učitelji (dr Z. Rakić, Prof. S. Perović, Prof. D. Slijepčević) osnovali su prvi beogradski multidisciplinarni tim koji se bavio ovim problemom još krajem 80-ih godina prošlog veka, utrli su put sadašnjem timu. Naime, osim u 2-3 evropske zemelje i SAD ovakvi timovi nisu postojali niti se ova vrsta tretmana radila. I u najgorim godinama za ovaj region, kada je malo šta dobro funkcionisalo taj tim i njihov pionirski rad jeste na zadovoljstvo mnogih domaćih ali i inostranih klijenata. Rad nas iz druge generacije tima samo se nadovezuje na put koji su utrli naši prethodnici. Koliko se na međunarodnom planu visoko ocenjuju rezultati rada tima govori i činjenica da smo bili domaćini II konferencije Evropskog stručnog udruženja za zdravlje trans osoba. Iako u nekim zemljama regiona ima pojedinačnih stručnjaka (psihologa, psihijatara, endokrinologa) koji rade sa trans osobama, kompletni tim, trenutno, postoji samo u Beogradu.
Često čujemo u narodu „kako nikada nije bilo lošije“. Da li se to ogleda i da li je pokazatelj sveopšteg mentalnog zdravlja, s obzirom na šta je sve region prošao u proteklo pola vijeka?
Ozbiljni dušeni problemi (duševne bolestiu užem smislu) ne zavise mnogo od spoljašnjih okolnosti već su odraz poremećaja hemizma u mozgu. Odnos prema ljudima sa ovakvim problemima može da bude pod uticajem opšteg stanja u društvu kako u pozitivnom, tako i u negativnom smislu (u vreme ozbiljnih kriza o ljudima sa ozbiljnim psihičkim problemima se još manje brine). Ukoliko se "nikada nije bilo lošije" odnosi na krah morala i merila vrednosti civilizovanog društva onda su za to odgovorni "zdravi" ljudi koji pod "prilagođavanjem" novim okolnostima podrazumevaju prečice do uspeha u kojima svih 10 Božjih zapovesti ostaju samo slova na papiru tj. tablicama. Ukoliko mislite na uticaj rata i nemaštine na duševno stanje ljudi onda naravno da stanja hroničnog nezadovoljstva i nemoći da se ishrani porodica ili izbori za pravdu ili zaborave posledice ratovanja, mogu da dovedu do nervoze, neraspoloženja, psihosomatskih bolesti... Proteklih godina su psihijatrijske ordinacije bile pune bivših ratnika sa "vijetnamskim sindromom", ali i ljudi koji su u poodmaklim godinama ostajali bez posla ili žena čiji su se muževi zaduživali kod zelenaša ne bi li pokrenuli posao koji bi mogao da izdržava porodicu...
Često se o homoseksualizmu priča kao bolesti, o čemu ste pisali na vašem blogu. I objasnili ste erotsku varijaciju koja se desi kod čovjeka. Medjutim da li je moguće da se kao i kod hetero ljudi odredjeni seksualni afiniteti stvore upravo u ranom razvitku, tj. koliko zapravo rano djetinjstvo i okolina u kojoj odrastamo odredjuje našu seksualnu sklonost?
Na osnovu dosadašnjih istraživanja, ali i kao posledica neuspeha raznih mučnih metoda "lečenja" homoseksualnosti, došlo se do zaključka da je erotska orjentacija kao odraz nagona određena našom biologijom, građom mozga, te stoga urođena. Rani razvitak u smislu vaspitanja, uticaja okoline ne utiče ni na formiranje roda niti erotske orjentacije kao elementa rodnog identiteta. To što se erotska orjentacija najčešće prepoznaje tek u pubertetu i adolescenciji je samo odraz psihoseksualnog sazrevanja I rasplamsavanja erotskih potreba pod uticajem polnih hormona koji se tada obilato luče.
Bolna strana ljudskog života koja je česta a o kojoj se i dalje malo priča jeste zlostavljanje u djetinjstvu i slučajevi silovanja. Ne trebaju nam brojke. Ali da li treba da strahujemo od tih stvari danas?
Mračna i neobuzdana strana ljudske prirode i nagona (agresivnog i seksualnog) je vazda postojala i postojaće. Ranije su se takve stvari čuvale kao stroge tajne u krugu porodice što nije bilo teško jer nije bilo teško, sa pozicije moći, nametnuti detetu osećanje krivice koju bi trebalo da nosi zlostavljač. Danas smo svi zasuti informacijama i upozorenjima o ovoj nemiloj pojavi pa se ona i češće prijavljuje, te joj se možda ranije može stati na put ali teško i iskoreniti.